Sampouzdanje ili kako pokrenuti sebe!

 

Oktobar 3.

Ispitni rok o kojem svaki student mašta.

Mašta da ga ima, ali ipak ga i preklinje  kada ga dobije.

Ambivalentost između želja i stvarnosti  je možda najdosledniji opis studentskog života.

Stvarno nisam znala što se toliko cimam oko tog ispitnog roka. Od njega mi nije zavisio ni uslov, a ni  budžet. Mogla sam jednstavno, bez ikakvih konsekvenci preskočiti taj rok, ali prefekcionistkinja iz mene kao i uvek je potisnula zdrav razum i nastavila dalje, uprkos upozorenjima svog tela koje mi je poručivalo da je iscrpljeno.

Osećala sam izvestan pritisak i umor, ali nisa htela to samoj sebi da priznam, jer na odmor nisam imala pravo.  Celo leto sa skoro provela u besposlici.

Moje ambivalentne misli su me ubijale i kako to obično biva,kada dosadite sebi, potražite nekoga drugog da mu se žalite.

Ukrcavši se u autobus kojim sam krenula na ispit započelo je pretraživanje poslednjih kontakata, mojih potencijalnih žrtava i eliminacija onih koje sam poslednje smarala, jer  ipak i mojim prijateljima treba odmora.

Taman kada sam pomislila da sam sva ramena za plakanja ispucala, okrenem se diskretno po  autobusu i iako je bio ispiti rok,  nije bilo niti  jednog studenta kojem bih mogla da priđem i onako započnem priču kako je ovaj ispitni rok bezveze.

I kako je Rumi govorio: ,,Ono što ti tražiš, traži tebe,”  se obistinilo i nije prošlo puno vremena, na whatsapp statusu mi dođe objava kako je moj drug položio ispit.

,,Ma hajde, masallah, bar nekoga da krene,” pomislih u sebi, ali to što je položio ispit ne znači da nije moja žrtva za smaranje, naprotiv.

Krenem ja polako sa smaranje i kukanjem, kako je teško i zahtevno, kako sam iscrpljena, a meni dođe samo jedan odgovor:

,,Ma, hajde, pokaži malo više samopozdanja.”

Da li da ga ubijem? Ja sam napisala roman, a on samo to odgovorio.

Od ljutnje samo zatvorim razgovor i otišla na ispit.

Kao po običaju, padnem ispit. Nisam stigla sve da spremim, je bio tada moj uobičajeni izgovor.

U povratku, analiziram stvari, i ono što me najviše zabolelo nije što sam pala ispit, već što osobe koje su manje znale od mene su položile. A to da su manje znale, znam po odgovorima koje su davali na pitanja koja sam ja perfektno znala.

To što su moje kolege pričale je toliko bilo površno, ali ipak dovoljno za šest.

Od moja tri pitanja, znala sam dva. Nedovoljno za prolaz.

,,Bože, nepravde,” rekoh samoj sebi.

U sledećem trenutku, vadim telefon i ponovo  pretražim moguće žrtve, a na whatsappu ostavljen otvoren razgovor sa porukom koju sam ranije videla, ali mi nije  toliko ništa značila.

                                  Slika je preuzeta bez autorskih prava

Samopouzdanje.

Reč koja je toliko ustaljena, ali ipak toliko nepoznata meni. Do te poruke sam mislila da je samopozdanje da ne zabijaš glavu u pesak pred problemom, da nisi zatvoren u komunikaciji i da ne pripisuješ sebi uspeh na osnovu sreće, već na osnovu svog rada.

Ja sam solidan govornik, radim intenzivno na samoostvarenju i samosvesnosti, ali blage veze nemam o pojmovima iz psihologije. Ako želite od mene neko psihološko objašnjenje i dobijete ga, kao što sam sada laički odgovorila na to šta je samopouzdanje, slobodno budite uvereni u to da to nije istina. Čak je toliko i pogrešno  da slobodno možete da uzemete sve što sam ja rekla i napišete sve suprotno, veće su šanse da to bude tačno.

,,Pa možda je to ono što meni fali?”- Zapitala sam se.

Poznavajući svoju intuiciju, znala sam da me bez razloga ova reč nije toliko uzdrmala bez povoda, otvorila sam internet pretraživač i upisala tu reč.

,,Samopouzdanje se definiše kao osećaj poverenja u svoje sposobnosti, kvalitete i rasuđivanje. Istraživanja sugerišu da je to važno za ljudsko zdravlje i psihičko blagostanje.”- Je prva rečenica koja je izašla i bila je dovoljna da zaključim da koliko god ja mislila da imam samopozdanja, istina je da ga možda imam više od drugih, ali da ga svakako nemam dovoljno.

U drugom pasusu ovog posta napisala sam da- blage veze nemam o pojmovima iz psihologije. Ako želite od mene neko psihološko objašnjenje i dobijete ga, kao što sam sada laički odgovorila na to šta je samopouzdanje, slobodno budite uvereni u to da to nije istina. Čak je toliko i pogrešno  da slobodno možete da uzemete sve što sam ja rekla i napišete sve suprotno, veće su šanse da to bude tačno.- što predstavlja konkretan primer manjka samopouzdanja.

 Znam da su izlišni komentari da su sada neznalice pune samopouzdanja i slično, ali iskreno mene više interesuje to što su sada i prosečni ljudi ostali bez samopouzdanja.

U čemu je kvaka ?

                                      Slika je preuzeta bez autorskih prava

Stvar je u tome što, ako želite nešto da uradite dobro i kvalitetno, Vi dajete sve od sebe da to i uradite, dok sa druge strane taj perfekcionizam Vas dovodi do toga da prestajete više da verujete sebi. Počnete da verujete  samo u ono što ste sebi utuvili u glavu, a to više manje slične reči: ja ovo ne mogu, ja ovo ne znam, treba mi više vremena, treba dodatno da istražim ovo i slično..

Ja nisam protiv studioznog proučavanja, naprotiv, takvom načinu učenja se divim, ali sam protiv toga da te dubine u koje se ulazi prestanu da nam daju prostora za naše mišljenje, mišljenje da mi to znamo, da smo kompetenti za nešto. I veoma važno, iako nismo kompetentni za nešto, hajde da to priznamo sebi i krenemo u razvijanje novih neophodnih sposobnosti.

Želim samo da se opustimo. Da uživamo u procesu. Da manje krivimo sebe i da jednom za sva vremena kažem sebi kako znam nivoe razvoja po Eriksonu, da znam Frojdovu teoriju, da kažem sebi da je vreme da prestanem da sumnjam u sebe i da prestanem da mučim sebe učenjem osnovnih stvari koje već znam.

Epilog- par meseci kasnije..

Sutra imam zakazan ispit kod profesorice koja me je uvek najviše propitivala i uvek davala najmanje ocene, baš zato što sam joj davala samo onoliko informacija koje sam usvojila iz udžbenika. Njen predmet sam sada rekreativno čitala, onako samo za sebe i da bih nahranila svoju glad za znanjem. Predmet je prezanimljiv. Verovatno je takav i bio svaki prethodni, jer ne bih upisala ovaj fakultet da to i sama nisam volela, ali to ranije nisam mogla da primetim od previše stresa koji je pratilo svako spremanje ispita. Tako da  ono što sam prvo primetila tokom meseci izgrađivanja samopouzdanja  jeste mnogo manje stresa. A kada niste pod stresom onda Vam to pruža priliku da to znanje i implementirate u životu i budete svesni svog znanja.

P.S

Ispit sam odradila tako lako i od velikog broja pitanja, nije ostalo ni jedno nepopunjeno. Uprkos tome, ispit sam pala. Objašnjenje je bilo da su u poslednjem trenutku promenili broj potrebnih bodova za prolaz. Naravno da su taj broj povećali, kako drugačije.

 Svi studenti su negodovali, osim mene.

                                      Slika je preuzeta bez autorskih prava.

Zašto?

Zato što sam znala da nemam pravo kod sebe da se žalim. Ovo danas što se desilo na ispitu je nepravda, i kolege su bile u pravu. Ali, setit ćete se sa početka posta za šta sam sve ja govorila da je nepravda, a nije bila, zato sam se samo osmehnula i izašla iz učionice i rekla sebi da to što sam pala ispit ne znači da moje znanje manje vredi i da ni po kojoj ceni nemam pravo da umanjujem svoju vrednost na osnovu jednog ( u mom slučaju više) neuspeha.

U unapređivanju svog samopouzdanja, počele su velike nevidljive stvari da se događaju. Počela je izgradnja moje SHS države, što se povezalo sa onim što ću kasnije pročitati od Semjuela Džonsona da je samopouzdanje prvi uslov za velike poduhvate.

Let's start together!