Kada telo kaže ne ?!

 

Danas 13. Januara u 13 časova u kabinetu 303 (svaka slučajnost sa brojevima je, verujem,slučajna) je započeo januarski ispitni rok na mojoj poslednjoj godini osnovnih studija i to sa  predmetom koji vučem mesecima. Psiholozima neće biti teško da naslute da je Teorija ličnosti u pitanju.

Napokon je svanuo dan da se rešim tog predmeta koji mučki učim mesecima.

Svanuo je dan, ali nisam ustala ja. Pala sam, ne na ispitu, na njega nisam ni otišla, nego u postelju.

Trinaest je časova, a ja okružena tabletamaiI sa toplomerom u ustima. Hara Kovid zemljom, a ja negativna u svakom smislu. I na koronu i na položen ispit.

Šta se dogodilo?

Moje telo je jednostavno otkazalo poslušnost.

Beeez brige, idemo redom. Kao student psihologije jedna od predosti tokom studija jeste što tačno znate od čega oboljevate, ali to što znate vas ne sprečava u tome da se razbolite.

Ja sam studentkinja psihologije, ovo čisto ponavljam zbog sebe. A evo kako sam došla do ovoga..

Prvo se branilo nesanicom,konstantnom. Za mene je to bilo super, taman da obnovim stupnjeve razvoja po Eriksonu. Iz noći u noć ja sam ili vrlo malo spavala ili nisam uopšte. To je bilo u redu, sa tim sam se mogla nositi, ali jedne noći, kao I u svim bajkama, probudio me zemljotres. U stvari, ja sam mislila da je zemljotres, jer sam osećala podrhtavanje, ali nije bilo podrhtavanje tla, kao što sam isprava mislila. Bilo je to podrhtavanje mog tela.  

Celog.

Da li ovako izgleda smrt?

Ne, tako izgleda kada  telo počne da trni. I da otkazuje poslušnost.

 Utrnula je prvo glava, a zatim i celo telo. I kunem se da je potrajalo još jednu milisekundu bio bi to i panični napad, sigurna sam u to.

Oh, ne. Samo ne panični napad. Učili smo o tome, ali samo kako se manifestuje, ali ne I kako da izađem na kraj sa njim. Pogotovo ne kada se meni dešava, na mojoj koži.

Eto, to je bilo sinoć. Isto 13.januara. Sreća pa nije bio I petak. Da jeste, šta bi se izdešavalo…?

Elem, da nastavim . 

Jutros kada sam ustala da idem na ispit, jer pobogu moram da idem. Ja bih da idem, ali moje telo je odlučilo da ne ide.

Odlučilo je da kaže ne Teoriji ličnosti, Adleru, Jungu, pa čak i Frojdu. Kakav hrabar lik. Ja se ne bih usudila da kažem ne!

Znalo je ono samo da nemam petlju za to, pa je  samo preuzelo kormilo.

Sigurno se pitate koja li je ovo F dijagnoza u pitanju?

U pitanju je novi koncept bolesti, zove se burn-out! Nisam još uvek sigurna da li su mi simptomi tačni, jer nisam polagala taj ispit ( a psiholozi bez papira i nisu psiholozi, zar ne?), ali kao da sam se pronašla u opisima koji govore o opštem gubitku energije, o gubitku entuzijazma i gubitku samopouzdanja ( uopšte ne znam odakle mi ovo da pišem o nečemu naučnom bez toga samopouzdanja).

Osim ovih pokazatelja, na zapadu ništa novo, osim promene u intelektualnom funkcionisanju, da ne govorim o tome da samu sebe ne prepoznajem kako se ponašam. Jedna profesorica mi je rekla da kod mene primećuje pasivnu agresiju, opaaa, evo ih i promene u emotivnom funkcionisanju. Do sinoć, falio je još jedan pokazatelj- telesne promene.

Eto sad su svi skupa tu.

Pa kad su svi skupa, da porazgovaramo…

Ovaj post je inspirisan knjigom Kada telo kaže ne, cena skrivenog stresa, autor: Gabor Mate Izdavač: Kontrast izdavaštvo

 Čula sam da ja imam neke veze sa Meri, Indijankom koju je lečio doktor Gabor Mate i čiji je slučaj prikazao u knjizi Kada telo kaže ne..Dobro, ali šta ja imam sa tim?

Stres: Ona je umrla.

-Dobro, ali ja nisam.

Stres: Ne znači da nećeš.

-Dobro, svi ćemo jednog dana umreti.

Stres: Hoćemo, ali ne od stresa.

Opet zemljotres….

Ne, ovaj put iz bunila me budi mama.

-Tetka Persida je umrla.- Rekla je tiho.

Baš čudno, bila je mirna žena. Šta li je moglo nju da ubije?

Sigurno ne neka Teorija ličnosti, zar ne?