Formalno obrazovanje- da ili ne?

Ne volim razvrstavanje crno na belo, da ili ne, i slično. Ali hajde da razmotrimo mogućnosti.

Uskoro ću dobiti ,,epitet”tj. zvanje apsolventa na osnovnim studijama.
Naravno, ako do tada ne odustanem uopšte od tih studija.
-Kakoo sadaaa da odustaneš posle toliko uloženog truda? - Bile su reči moje drugarice, da baš zbog toga i razmišljam o odustajanju.

Mnogo truda, živaca i zdravlja je uloženo, a zauzvrat dobiješ papir ( koji btw čekaš dve godine) i prijaviš se na Zavodu za zapošljavanje.
Na listi budete 73. a ispred Vas su oni kojima ste pomagali na studijama i koji su se samo provlačili tokom svih tih godina.

 Naravno da su oni prvi diplomirali.

Odustajem, jer toliko sam se trudila i žrtvovala, a osim izgubljenog zdravlja čovek ništa ne dobija.

 Verujem da je tako na svim nivoima školovanja, samo što toga tad nismo svesni, sve dok ne dođemo do poslednjeg stadijuma gde moramo sebe zapitati  kuda dalje, majstore?

Predlozi za da i ne?! Evo ih u nastavnku, samo pre toga da objasnim  značenje reči obrazovanje i školavnje za mene.

Školovanje- idete u školu, naučite nešto, dobijete papir, radite posao 40 godina na jedan način.

Obrazovanje- svakodnevno ulažete u sebe, usvajate nove veštine i znanja iz oblasti koje volite i u kojima ste dobri.

Argumenti:

Da!!

-znanje ne treba sami da tražite, dato Vam je odmah!

-na našim prostorima je školovanje besplatno (i ono što se plaća je malo u odnosu na Ameriku).

-pronađete mentora iz oblasti za koju se školujete.

NE!!

-dobijete teorijsko znanje, u praksi ne znate to da upotrebite!

-ne znate kuda sa diplomom , jer ne znate šta vam ona omugaćava.

-toliko se preopteretite formom, da prestanete da se obrazujete posle školovanja.

-formalno školovanje ubija kreativnost! Opterećeni formom odustajete od svojih ideja, čak I zaboravite na ideju sa kojom ste krenuli na upis tog fakulteta.

Rezultat: Ne treba ići u školu? !

Moje mišljenje je da na školovanju svakako ne treba prisiljavati, ali na obrazovanju treba svakako insistirati!

Da, uložila sam veliki trud, rad i sve što ide uz to, znate već i sami, da, razmišljam se i da li mi je naposletku potreban i taj papir. Ali, ono u šta sam sigurna, jeste to da sam se na tom putu školovanja izborila da u tom procesu koji ne traje kratko, obrazujem sebe u jedinku koja razmišlja, koja preuzima odgovornost za svoje postupke. Jedinku koja radi na svojoj samosvesti i koja će uticati na OBRAZOVANJE drugih mladih osoba.

Ali… da bih sve to postigla morala sam se školovati. Prvo, morala sam naučiti čitati, drugo, morala sam naučiti pisati. To su osnove. Znači problem leži negde drugde.

                                                 Slika je bez autorskih prava. Preuzeto.

Da krenem od onoga što mene podstiče na školovanje.
Iskreno, divim se ženama koje su se izborile za mesto studentica medicine, i ženama koje danas poznajemo kao Mariju Montesori, Meri Šeli,Florens Najtingel i druge koje su same krenule u svoje obrazovanje i menjale svet.
Samoobrazovanje nije naša daleka prošlost. Vraćamo se korenima, pa tako u danas imamo roditelje koji sami podučavaju svoju decu dana u 21. veku, iako smo možda na takav prizor navikli samo na crno-belim filmovima, gde bogataške kćeri uče interpretaciju književnih dela, sviranje muzičkog instrumenta i stranog jezika sa svojim guvernantama. Ako mi ne verujete, proverite.

Šta se to promenilo u međuvremenu? Kako smo došli do toga da bojkotujemo ono za šta smo se generacijama borili?

Zašto nas ne uznemiruju informacije koje nam UNICEF svakodnevno šalje kako je danas  više dece koja nisu učenici, nego dece koja pohađaju školu. Prevedeno u brojkama to bi značilo da prema  procenama 6 od 10 dece i adolescenata na svetskom nivou nema minimalni nivo znanja čitanja i matematike. U drugoj deceniji 21. veka, a znamo da je osnovno obrazovanje obavezno, ono ipak nije dostupno milionima dece širom sveta. Više od 72 miliona dece osnovnoškolskog uzrasta ne ide u školu, a 759 miliona odraslih je nepismeno i nemaju neophodna znanja za poboljšanje životnih uslova. 

Da li još uvek verujete da je škola gnjavaža? Samo zamislite studenta iz Amerike koji živi u dugovima kako bi otplatio školovanje, zamislite sada decu Afrike i Somalije koja  školovanje vid kao svetsko čudo!

Zašto onda i dalje postoji problem školovanja u Srbiji?

Mislim da je problem u tome što se u školi ništa nije promenilo, a sve okolo se izmenjalo. Kao da smo rastrzani između moderne i tradicionalne škole. Danas ako u školi samo naučite da čitate i pišete nećete se mnogo razlikovati od onih koji su na popisu stanovništva opisani kao: Neobrazovani!

Ono što me posebno razočarava ovde jeste školovanje, makar kada govorimo o fakultetu, kao da parališe studente danas. Divno je to naučiti i proučavati stvari koje vas zanimaju iz , naizgled, svih uglova, ali to što završite fakultet i što danas imate toliko školovanog kadra, koliko ja mogu da primetim, ne daje nikakvu promenu svetu. 
Mi danas imamo studente koje diploma parališe. Parališe ih u smislu potvrđivanja znanja stečenom diplomom, a ti ljudi su toliko energije, vremena i novca uložili u to da ih je strah da preduzmu nešto.
Imaju teorijsko znanje ali im je potrebna i praksa. Praksa u tome da uzmu stvari u svoje ruke, da ne čekaju da neko umre od radnika da bi se zaposlili na upražnjeno mesto. Da sebi daju oduška i da se osećaju slobodnim da nešto stvaraju.

Napiši taj rad.

Objavi ga na blogu.

Ovde ti niko neće zameriti što ne poštuješ APA standarde navodjenja literature. Ovde možeš da kažeš svoje mišljenje, napisano iz tvoje glave, a ne citirajući druge. Niko ne govori o tome da to mišljenje mora da bude ispravno, na kraju šta je ispravno u životu?

Možda je ovo idealna prilika da proveriš ispravnost svojih stavova?!

Ali hajde da diskutujemo o tome, da diskutujemo o tome šta nas pokreće, šta nas muči, od čega strepimo, hajde da razmenimo iskustva. Hajde da pustimo naš kreativni duh na slobodu i da gledamo na fakultet kao na neku blagodat za koju su se naši preci borili. Hajde da budemo zahvalni što imamo tu mogućnost. Ali, sa druge strane ne dozvolimo da nas ta blagodat zarobi i da sve uzimamo zdravo za gotovo, i čekamo da nam padne s neba.

 
Na kraju želim da odgovorim na pitanje: Da, treba ići u školu, da školovanje je  nešto divno, upoznaješ osobe slične sebi, ostvaruješ kontakte, zabavljaš se,a učiš i kroz školovanje se obrazuješ. Jedino što ne trebaš dopustiti na tom putu jeste da ta snaga formalnosti školovanja  prekinu tvoje obrazovanje i kreativni izraz.

Usudi se. Kreni. Jer u tebi leži hiljadu lepota koje još treba otkriti!

Feel free to post your comment!